Mnogo bazena sa toplom vodom, ali u pozadini se vidi toplana – tek da ne bude sve idilično

 Landmannalaugar se nalazi u rezervatu prirode Fjallabak na visoravni u sredini Islanda (“Highlands”). To je najpoznatiji centar za planinarenje. Ima mnoštvo staza, od kojih neke vode čak do obale. Samo mesto je spoj vulkanskih polja (od erupcije iz 1477. i manjih erupcija kasnije), mnoštva geotermalnih izvora, jezera i rečica, i stena koje su od riolita (“rhyolite”) i imaju kompleksan mineralni spektar koji se ogleda u nestvarnim bojama.

Osvanuo je prvi sunčan i vedar dan od kada smo došli na južnu obalu Islanda! To je učinilo naše naporno planinarenje još potpunijim. Popeli smo se na dva vrha, Brennisteinsalda i Bláhnjúkur. Brennisteinsalda je strato vulkan, visok 855m, koji je poslednji put imao erupciju 1961. Bláhnjúkur je vulkan visok 940m.

Na Bláhnjúkur se Zoran popeo sam i kaže da je i za njega šetnja uzanom stazom po ivici planine bila zatrašujuća. Ja sam videvši iz doline sićušne ljudske figure na vrhu zaključila da to penjanje nije za mene. Umesto penjanja nastavila sam šetnju kroz polje okamenjene lave, pa pored rečice do kampa u podnožju. Iako u polju lave postoji staza i ona nije baš tako laka. Lava je lava:-).

Lepota planinarenja na Islandu, pored fantastičnih predela, bar za mene, je u tome što nema zmija ni divljih životinja, sem polarne lisice. U Rejkjaviku turistima-neznalicama nude da se fotografišu sa figurama belih medveda. Upućeni znaju da njih nema na Islandu. 

Sa oba vrha se pruža fantastičan pogled na nestvarno šarene planine, lavu i glečere. Taj osećaj i pogled je veoma teško dočarati fotografijama.

Staza vodi kroz polje lave koje je vulkan Katla izbacila u 15. veku…

… i kroz geotermalne izvore koji se puše svuda oko vas…
 

…a zatim se prolazi i kroz nekoliko malih lednika…   

… i pored ledničkih jezera.

Staza ka Bláhnjúkur-u ide dugo po ivici litice.

Pogledi sa vrha…

Pošto smo popili kafu i doručkovali pod vinovom lozom u Arbakki kući, oprostili smo se od naseg domaćina i krenuli ka Rejkjaviku, da tako zatvorimo pun krug oko Islanda koji smo zapoceli 3. Jula.

Na 36 km od Rajkjavika zaustavili smo se da posetimo Tringvelir nacionalni park. U srcu ovog nacionalnog parka nalazi se najveće prirodno jezero na Islandu. Ovo je nekada davno bilo mesto na kome su se Islandske glavešine okupljale i donosile zakone. Bazaltne stene i reka koja puni jezero su ovde napravile pravu pravcatu prirodnu tvrdjavu. Skoro pa kao Kalemegdan :-).

Prirodnu tvrdjavu je prokopala rečica koja se uliva u jezero. Neverovatno koliko je pravilan taj bedem.

Na ovom mestu su se okupljale Islandske glavešine i donosile zakone, dok ih nisu prvo Norvežani a potom Danci porobili. I dan danas odavde vode planinske staze ka svim krajevima Islanda. Crkva i kućice su izgradjene u 19. i 20. veku, i danas služe kao jedna od rezidencija Islandskog premijera.

Ujutro smo napustili Lindartún farmu i uputili se prema sledećem prebivalištu, još jednoj kući za goste na farmi.

Na putu po Islandu odsedali smo na najrazličitijim mestima. Od klasičnih hotela do gostinskih kuća na lokalnim farmama. Turizam je na Islandu počeo da se istinski razvija pre 10-tak godina i farmeri imaju značajnu ulogu u njegovom razvoju. Odsesti na farmi je i prilika da se upoznaju lokalci i da se vidi kako oni žive.

Prvo smo se uputili ka Kerið krateru čije je jezgro vremenom ispunila voda i od njega napravila jezerce. Zimi, kada se zaledi, lokalci se tu klizaju. Za razliku od svih predhodnih dana našeg puta danas je već svuda bilo mnogo više turista. Nalazili smo se na 50-tak kilometara od Reykjavika sto je taman dovoljno blizu za autobuse da dovezu posetioce koji žele da na kratko osete Island.

Odatle smo nastavili do oblasti sa gejzirima u kojoj se nalazi i onaj po kome su svi dobili ime: Geysir. Na žalost on nije više toliko aktivan. Ali je zato tu bio još jedan gejzir, Skoggar. Turisti su u apsolutnoj tišini, sa telefonima i kamerama “na gotovs” čekali da obeleže gejzirsku erupciju koja se pojavljivala na 5-10 minuta. Očekivala sam više gejzira na Islandu. Reč gejzir inače potiče iz Islandskog jezika.

Posle gejzira smo nastavili prema Gullfoss vodopadima. Ime im znači “zlatni vodopadi” i ja bih rekla da se na fotografijama vidi neki zlatkasti sjaj. Nije bilo duge jer nije bilo sunca iako je to kažu česta pojava na ovom vodopadu koji snažno raspršuje vodu po svojoj okolini. Toliko da nam nije bilo jasno da li smo mokri od kise ili od vodopada.

Pred veče (što je ovde relativan pojam, jer dan leti traje i do 22 sata) stigli smo u naše novo prebivaliste, Arbakki kuću ( što znači na obali reke). Ja sam bukvalno izjurila iz auta kada sam videla paprike, paradajz i smokve u stakleniku!!! Na zastakljenoj terasi uz kuću skoro pa zrelo groždje. Božuri, nana, nisam mogla da verujem da sve to raste na Islandu. Naš domaćin, Magnus, baštovan, intersantan tip. Ima 19 konja. Iako je živeo i putovao van Islanda vratio se na Island jer nije mogao bez svojih konja. Ovaj kraj je inače pun staklenika, u kojima zahvaljujući geotermalnoj energiji uspešno gaje paradajz, krastavac i papriku. U ostatku Islanda do sada smo vidjali da gaje samo seno.

Krompir, šargarepa i rotkva takodje uspevaju u ovom kraju i osnova su ovdašnje ishrane uz ribu i jagnjetinu. Pečurke su takodje zastupljene u ovdašnjoj kuhinji jer im ne treba sunce.

Da na Islandu nije sve baš idealno kao što na prvi pogled izgleda, pričao nam je Magnus. Veliki proizvodjači povrća polako istiskuju male, tako da i on, na žalost, planira da ukloni svoje staklenike i da se potpuno posveti svojim konjima.

Kerið krater

Geysir

Erupcija gejzira…

Temperatura vode je izmedju 80 i 100 ºC.

Mali (majušni) gejzir

Gullfoss vodopadi

Gullfoss vodopadi video

Arbakki

15 juli je bio najkišovitiji dan na našem putu po Islandu. Ali plan je plan i ni kiša nije mogla da ga mnogo promeni.

Ujutru smo popili kafu u lepoj kući za goste pri farmi Lindartún gde smo spavali. Nadali smo se da ćemo usput naći mesto za doručak, ali to nije bio slučaj. Imali smo oko 80-tak kilometara vožnje do Vik-a i čuvenih crnih plaža. Prvo smo obišli svetionik sa kog se pružao pogled na okean koji je belim talasima udarao u plaže crne od vulkanskog peska. Veoma dramatičan pejzaž. Odatle smo se spustili do same plaže koja je uokvirena neobičnim vertikalnim bazaltnim stenama.
Zorana je stigao talas i natopio mu cipele vodom, a ja sam već bila toliko gladna te smo se brže bolje sklonili u obližnji restoran na vruću čorbu i kroasane. Dopada mi se što Islandjani uvek imaju neku supu na repertoaru restorana. Em volim supe em me lepo zagreju.

Pošto smo se okrepili, nastavili smo prema Skogafossu, još jednom od mnogobrojnih, ali uvek iznenadjujuce različitih vodopada.
Popeli smo se par stotina metara strmim stepenicama do vrha vodopada. Zoran je krenuo da se zabavlja fotografisanjem sa filterima ali je kiša imala druge planove. Morali smo da odustanemo i krenemo dalje. Trebalo je po planu obići još jedan vodopad i Þórsmörk, kraj sa lepim pejzažima i vidicima ali smo odustali zbog kiše.

Umesto toga krenuli smo tragovima sunca koje se tu i tamo pojavljivalo medju oblacima. Tako smo stigli do Glugafoss-a sasvim slučajno pa smo i njega obišli. Potom smo se uputili na tradicionalnu islandsku jagnjeću supu u obližnji restoran, koji je takodje i umetnička galerija u kojoj prave grnčariju od vulkanskog peska. Restoran i čorba su nam ostali u lepom sećanju.

Durhólaey svetionik i Reynisfjara plaža

Oko plaže su bazaltne stene u prepoznatljivim stubovima.

Skógafoss vodopadi

Do vrha vodopada penje se sa 527 stepenika.

Od vrha vodopada počinje jedna od najlepših planinarskih staza na Islandu, koja vodi do Þórsmörk-a. Na samom početku je veliki broj vodopada. Planirali smo duže planinarenje ali je kiša bila neumoljiva.

Glugafoss vodopadi

Gornji deo vodopada pravi jezerce koje se posle preliva preko donjeg dela.

U restoranu u Hvolsvöllur-u zatekli smo dobrodošlicu i na našem jeziku!

Heimaey ostrvo, jedino nastanjeno ostrvo od svih Westman ostrva na južnom Islandu, je najjužniji, i ako se izuzme sam Rejkjavik, najrazvijeniji deo Islanda.  Učestvuje sa 12% u ribarstvu celog Islanda. 1973. godine se dogodila vulkanska erupcija na ostrvu koja je promenila i izgled samog ostrva, gradića (Vestmannaeyjar) i njegove luke. Oko 500 kuća je srušeno, ali na sreću niko nije nastradao što govori o tome koliko su Islandjani organizovani. Na žalost, kiša je padala sve vreme, tako da smo veći deo ostrva obišli samo kolima.

Interesantna priča je i da su negde u 16 veku Alžirski gusari došli do ovog ostrva i odveli jednu polovinu stanovnika u belo roblje. Vrlo ih se malo kasnije vratilo na ostrvo. 

Vestmannaeyjar

Jedini gradić na ostrvu. Ima mali akvarijum u kome se brinu o 2 beluga kita i puffin-ima koji ponekad zalutaju u gradić pa ih deca donesu u akvarijum. 

Luka sa kraterom u pozadini

Zemlja sa desne strane na slici nije postojala pre erupcije 1973. godine. Polivali su lavu morskom vodom ne bi li je ohladili i zaustavili njeno kretanje i opasnost da im zatvori luku. Srećna okolnost je da su dobili luku koja je bolje zaštićena nego što je bila pre erupcije, ali to je bila puka slučajnost.

Na južnom kraju ostrva je rt, kažu da je to i oficijelno najvetrovitija tačka na Islandu. Mi iskreno nismo primetili neku razliku. Na južnoj obali je svugde jako vetrovito!

Puffin-i

Na ostrvu se nalazi i jedna od najvećih kolonija puffin-a na Islandu. Te ptice Interesantno izgledaju sa kljunom koji menja boju zavisno od toga da li je sezona parenja ili ne, nezgrapno lete mašući krilima 400 puta u minuti, ali su vrlo dobri plivači i gnjurci. Oni nadju svog partnera, izlegu mlade i zajedno se brinu o njima. Kada dodje vreme migracija, tipično na sever u predele bogate ribom, razdvoje se mužjak i ženka, ali se sledeće godine opet sastanu na istom mestu. Ima mnogo misterija o njhovim migracijama, a i o tome kako se prepoznaju kada se ponovo sretnu. Ako se desi da jedan partner zakasni, onaj drugi ume da nadje novog partnera. Ali ako se stari partner vrati, nastaje borba. Kažu da je u aprilu bilo mnogo okršaja u ovoj koloniji.

Na vrhu kolonije su izgradili zelenu drvenu kućicu u koju može da se udje samo sa jedne strane, i ima prozore sa ostalih strana za posmatranje puffin-a. Oni se tako ne uznemiravaju, a ljudi mogu da im pridju vrlo blizu.

Kolonija puffin-a. Grade svoje kućice u zemlji i organizovani su oko svoje uske zajednice, ženka, mužjak i mladunče.

Kljun im je obojen jarkim bojama u sezoni parenja. Što je veći i jače obojen, to je mužjak “perspektivniji”! A baš su pozeri!

Slikanje iz kućice!

Seljalandsfoss i Gljúfrafoss (Gljúfrabúi) vodopadi 

Na povratku su nam ova dva vodopada bili uz put, pa smo ih obišli. Svaki je interesantan na svoj način. Ispod Seljalandsfoss vodopada može da se prodje  (normalno, izadjete kao da je neko sručio kantu vode na vas). A Gljúfrafoss je vodopad koji pada kroz procep u steni.

Na Islandu kažu: Ako ti se ne dopada vreme, sačekaj 5 minuta. Mislimo da to prevashodno važi za Južni Island. Vec na putu za Hofn, vreme je postalo oblačno, a iznad glečera su se nadvili crni oblaci. Kiša pada pa prestane, nekada predje u pljusak, pa prestane i tako stalno. Sigurno je da prisustvo glečera uz južnu obalu utiče na klimu. Islandjani kazu da “nemaju zimu” na jugu, prevedeno, nemaju snega i temperatura se zimi ne spušta ispod -10°C. Ali dan traje jedva 4 sata. Ne znam po čijoj još definiciji bi se to nazvalo da nema zime.

Danas smo se peli na jedan od ogranaka Vatnajökull glečera. Ima ih 30, a ovaj je jedan od strmijih. Došli smo do jedno 300-350m nadmorske visine, za više nije bilo vremena (a ni snage). Penjanje može biti opasno jer je glečer pun pukotina koje stvara voda, i koje nekada idu i do samog dna glečera. 

Zatim smo obišli jedan interesantan kanjon, Fjaðrárgljúfur. Nastao je navodno u ledenom dobu, kada se glečer povlačio iz doline i sa morske obale. Kasnije je kreirano jezero iznad kanjona, i rečica iz tog jezera ga je dodatno produbila. Stene koje su ostale su kao prepreke, kao da su tu da uspore rečicu.

Vatnajökull glečer

Spremni za avanturu!

Fjaðrárgljúfur kanjon

Danas smo obišli Jökulsárlón lagunu sa glečerima, a ostatak dana smo planinarili po nacionalnom parku Skaftatell. Dok nas je na severu Islanda pratilo divno sunčano vreme (netipično za Island), na jugu nas je dočekalo tmurno veme sa niskim oblacima i povremenom kišom. 

Jökulsárlón laguna

To je jedna od najvećih laguna na jugu Islanda. Izuzetna je i po tome što je povezana sa morem, pa je voda mešavina slatke i slane vode. Morska voda kao teža pada na dno, i izivire na površinu pri samoj ivici glečera što doprinosi tome da je temperatura vode kod glečera za nekoliko stepeni viša nego u sredini lagune. Sante leda se konstantno odvajaju od glečera, a zatim dok plutaju lagunom, povemeno se i prevrnu. Kada se odvoje od glečera ili se prevrnu imaju diskretno plavu boju zato što je led od koga je napravljen glečer bez kiseonika (kiseonik je istisnut pod pritiskom), a kako ih sunce ugreje i površinski sloj se otopi, njihova boja prelazi u belu. Led se na glečerima stvara na visinama preko 1000m, gde je stalno dovoljno hladno. Taj led zatim polako klizi ka laguni. Procena je da su sante leda koje se sada odvajaju od glečera nastale pre 600-1000 godina.

Inače Vatnajökull je najveći glečer u Evropi, i zauzima oko 8% teritorije Islanda. Procenjuje se da će nestati za 250 godina, rezultirajući u porastu globalnog nivoa mora za 1cm. Kada bi se taj glečer (samo je 1/10 glečera vidljiva iznad površine) rasporedio po celoj površini Islanda, dobili bi sloj leda od 35m.

U laguni smo naišli na mnoštvo foka, i čak smo mogli da im pridjemo vrlo blizu.

Opet smo se obukli kao mali medvedi…

Ali je zato naš kapetan goloruk. Mi se smrzli, a on…

Jedan “prst” glečera se spušta u lagunu

Ako imate neku ulogu na filmu za mene, molim vas javite…

Znam sve da radim…

Imamo goste?

Imamo i celu ekipu za film ako je potrebno…

Nemojte zaboraviti na mene!!!

Uhhh, baš su dosadni.

Bila je tu i jedna porodica patkica!

Skaftatell Nacionalni Park

Ovaj nacionalni park je deo Vatnajökull nacionalnog parka. Ima jako lepe i uredjene staze za planinarenje, a i nekoliko poznatih vodopada. Mi smo planinarili do Svartifoss vodopada, koji nas baš i nije impresionirao, obzirom na sve vodopade koje smo videli na severu. Zatim smo nastavili do Sjónasker vidikovca i potom se spustili u dolinu. 

Sutra idemo na penjanje po jednom od glečera u ovom parku.

Ne baš impresivan Svartifoss vodopad. Valjda je interesantan po crnim bazaltnim stenama oko njega ali mislim da smo videli mnogo lepše vodopade. 

Kako perete kola na Islandu?

Verovatno se pitate otkud sad ovo?  Bitno je jer mnogo puteva nije asfaltirano, što zbog količine saobraćaja, što zbog vremenskih uslova. Rezultat su kola koja su stalno prašnjava, da ne kažem da ne vidite ništa kroz zadnje staklo. Kada tome dodate zilione (ili zilione ziliona) bubica koje vam se stalno lepe na šoferšajbnu (lepa srpska reč), nadam se da je sve jasno.

U početku smo tražili na pumpama vodu da operemo vetrobransko staklo, ali avaj, nema. Dok nismo shvatili da pored pumpe postoje česme sa prikačenim crevima i četkama čija je namena upravo to, da operete cela kola, a ne samo vetrobransko staklo. Normalno, to je besplatno jer je potreba očigledna. Kako to izgleda, vidite na slikama 🙂

I na kraju konji

Jutros dok smo vozili od Höfn-a ka laguni, na put nam je izašlo nekoliko konja. Jedan se baš bio zainteresovao za naš auto, verovatno je osetio so sa puta. (na primer na Aljasci ne posipaju puteve solju jer u protivnom bi se losovi (“moose”) skupili na putevima i napravili zastoj. Svaki od njih ima bar 300kg, tvrdoglavi su, teško ih je skloniti sa puta a velika su opasnost). Elem dok mi tako čekamo da se konji umilostive i propuste nas, dodje jedan Islandjanin, par puta potapša rukama i oni se odmah razbezaše. Baš smo city slickers.

Baš je ukusno…

Zanimljivo…

Danas smo prvo otišli do malog gradića Seyðisfjörður na istočnoj obali. Do tog gradića dolazi feri iz Danske, ali je to u stvari mala umetnička kolonija koja nas je iznenadila slikovitošću. Interesantan je bio i put do Seyðisfjörður-a, morali smo da predjemo jedan planinski masiv. Na vrhu je usred bezbrojnih malih lednika jezero napravljeno zbog hidroelektrane. I ti mali lednici su se čarobno ogledali u tom jezeru. Kada smo silazili ka gradiću naišli smo na nekolko lepih vodopada. Ali tek kada smo se vraćali videli smo svu lepotu te rečice što se spušta ka moru kod Seyðisfjörður-a i na čijem toku su bezbrojni vodopadi. 

Put ka Höfn-u nas je vodio kroz jedan dugački tunel (~7km) i onda pored obale.  Zastali smo na Stokkness poluostrvu i slikali Batman planinu, ali je vetar jako duvao i nije bilo nimalo prijatno.

Ostatak puta provešćemo na južnom Islandu i u Rejkjaviku. Inače, do sada smo prešli oko 3000km!

Gufufoss,vodopad koji smo videli dok smo se spuštali u Seyðisfjörður. Kada smo se vraćali, shvatili smo da je to samo jedan u nizu vodopada na toj rečici.

Glavna ulica u Seyðisfjörður-u

Uvalica u Seyðisfjörður-u

Put ka Höfn-u

“Batman” planina kada se prilazi Höfn-u…

… i sa Stokkness poluostrva

Pašnjaci sa tek pokošenim senom …

… kao i neizostavne Islandske ovce, koje pasu slobodno svuda, a često se šetaju i odmaraju i na samom autoputu …