Lisabon

U ponedeljak smo Jeca i ja, sami, skitali po Lisabonu, popeli se na tvrdjavu São Jorge oko koje je i nastao Lisabon. Spuštajuci se sa tvrdjave ka Alfami naleteli smo na super svirku u nekoj kafanici, što je zahtevalo obavezno zaustavljanje i laki ručak dok su momci virtuozno svirali sedeći na jakom portugalskom suncu, koje im izgleda nije nimalo smetalo. Šetnju smo nastavili čuvenim žutim tramvajem broj 28 i stigli do vidikovca “Miraduro de São Pedro di Alcântara” odakle se pruza divan progled na tvrdjavu i Lisabon. Vidikovac je na kraju tramvajske uspinjače Ascensor Gloria (24E). Spuštajući se nazad u grad, bukvalno smo naleteli na Bila, mog dobrog i prisnog kolegu iz Texas Instrumentsa i njegovu suprugu Stefani. Neverovatno. Dogovorili smo se da se vidimo sledećeg dana i slušamo fado u jednom od lokalnih restorana.

Sledećeg dana smo obišli kulu Belem, Manastir Jeronimos i spomenik otkrićima, a zatim švrljali gradom. Portugalske ekspedicije su počinjale i završavale kod kule Belem, na obali reke Težo (Tajo). Manastir Jeronimos je monumentalna gradjevina iz 16. veka, koja je kroz istoriju bila manastir, predsednička palata, i sada je muzej. Sama palata je pretrpela minimalnu štetu u zemljotresu 1755 godine. Uveče smo sa Bilom i Stefani otišli na fado u Bairro Alto delu grada, popularnom upravo po restoranima gde se sluša fado.

U sredu smo obišli Santuário de Cristo Rei sa druge strane reke, gradjen po uzoru na spomenik u Rio de Ženeiru. Zatim smo obišli muzej keramike (Museu Nacional do Azulejo), verovatno jedno od najinteresantnijih mesta u Lisabonu.

Sintra

Četvrtak smo posvetili obilasku Sintre, mesta u planinama zapadno od Lisabona. Tu se nalazi veliki broj bogato ukrašenih palata, letnjikovaca, tvrdjava koje su pripadali Lisabonskoj eliti. Sintra je na Unescovoj listi svetske kulturne baštine, i svakog dana je posećuje veliki broj turista.  Naš drugar iz gimnazije, slikar Bane Mihajlović koga smo posetili posle obilaska Sintre misli da u Lisabonu ima mnogo sličnih palata koje se mogu posetiti bez velike gužve.

U subotu nas je MIša poveo na jug, dan smo proveli uživajući na skoro pustim predivnim peščanim plažama. U povratku smo prešli feribotom za Setubal. Te večeri igralo se i finale portugalskog kupa izmedju Benfike i Sportinga na nacionalnim stadionu u blizini mesta gde stanuju Marijana i Miša.  Videli smo iz prve ruke koliko vole i koliko Portugalcima znači fudbal. Pobedio je Sporting, uzgred, osvojio je i prvenstvo pre toga, i slavilo se do dugo u noć, kola, sirene, vatromet, pesma, galama… Mogu da zamislim kako su slavili kada su pobedili Špance u finalu Lige Nacija.

Nedelja u Lisabonu je prosto proletela. Divno smo se družili sa Mašom, Marijanom i Mišom, ali smo morali dalje. Svesni smo da smo od Lisabona videli samo mali deo, i planiramo da se vratimo i nastavimo obilaske. Pogotovo ako su M+M+M još uvek u Lisabonu.