Iz Bretton Woods smo se opet zaputili na zapad, u Stowe u Vermontu. Prešli smo sa White Mountains na Green Mountains, još jedan lanac koji pripada Appalachian planinama. To nam je bio prvi put da posetimo Vermont, i moram reći da opravdava epitet najevropskije američke savezne države. Jedna je od najmanjih američkih država, i deluje jako uredjeno i organizovano iako nije preterano bogata država. Što se korone tiče, izgleda da imaju jako dobru kontrolu nad situacijom. U restoran na primer ne možete doći bez prethodne rezervacije.

Odseli smo u Trapp Family Lodge, hotelu koji je napravila austrijska familija poznata po filmu Sound of Music. Oni su od svega napravili veliki biznis, sa velikim brojem vila, bazenom, farmom gde se gaji organska hrana koja se koristi u hotelu, domaćim životinjama itd, što sve ovde deluje egzotično. Hotel je obnovljen početkom osamdesetih ali je zadržao originalni stil alpskog planinarskog doma. Svuda su po hodnicima i sobama slike iz života i sa turneja porodice Trapp, ili slike iz filma. Sa menija izdvajamo bečku šniclu i naročito štrudlu od jabuka!

Prvog dana pošto smo imali vremena, odlučili smo da obidjemo zapadni deo države oko jezera Champlain. Prošli smo švercerkim prolazom (Smugglers Notch) iz Stowe-a na sever, i onda se preko jezerskih ostrva sputili do Burlingtona. Neka mesta imaju čudna imena, i tako smo u mestu North Hero (severni heroj u bukvalnom prevodu) naleteli na lep mali restoran na obali jezera (North Hero House) odakle se pružao prelep pogled na Green i White Mountains.

Cveće je kao i svuda na severu fantastično u avgustu!

Na povratku, oko 10 minuta od Stowe-a, stali smo u glavnu fabriku Ben & Jerry sladoleda. Slike sve govore…

Sledećeg dana otišli smo žicarom na vrh ski staze (Cliff House) ispod samog Mt. Mansfiled-a, najvišeg vrha u Vermontu. Vreme je bilo jako promenljivo, pa smo se samo peške spustili nazad do baze. 

Pogled na Cliff House i put kojim smo se spustili sa druge strane planine. Na vrhu je sve vreme bilo oblacno…

Green Mountains su vrlo slične White Mountains u NH, jako puno planinarskih staza i rečica, potoka, vodopada, planinskih jezera. Uz malo planinarenja, sledećeg dana smo se kolima popeli blizu jednog od vrhova Mt Mansfiled-a. Put je gradjen kada i onaj na Mt Washington, i sa istom idejom, da približi planinu turistima krajem 19. i pocetkom 20. veka. Ali nije ni približno toliko strm. 

Voda je bila užasno hladna, ali nekome ni to ne smeta…

Smuggler Notch zaslužuje malo više pažnje, bar zbog interesantnog imena. Za vreme Napoleonovih ratova pocetkom 19. veka, tačnije 1807, Thomas Jefferson je uveo embargo na trgovinu sa Engleskom i svim njenim kolonijama uključujući i Kanadu jer nije hteo da Amerika koja se tek izvukla iz rata za nezavisnost bude uvučena u taj rat. Veza sa Montrealom i Kanadom (Stowe se nalazi jedno 100-ak kilometara južno od Montreala) je bila vrlo ekononomski važna za lokalno stanovništvo i taj prolaz se koristio za kršenje embarga i nastavak trgovine. Kasnije se za vreme prohibicije u Americi koristio opet, samo u suprotnom pravcu.

Iz Bar Harbor-a smo se zaputili na zapad, u New Hampshire, na White Mountains.

Naša destinacija bio je Bretton Woods gde su 1944 osnovani medjunarodni monetarni fond i preteča današnje svetske banke. Ceo region je već krajem 19.veka bilo eksluzivno letovalište gde se elita iz finansijskih i industrijskih centara (pre svega Njujorka) sklanjala od letnje vrućine. Izgradjeno je tada nekoliko velelepnih hotela (jedan od njih je Omni Mount Washington gde smo odseli i gde su se dešavali dogadjaji is 1944). Glavna atrakcija tada je bilo popeti se na Mt Washington, najviši vrh istočne obale Amerike (1917m), i zato je neki preduzetnik izgradio strmi put (nagib je 12%) do samog vrha, kao i prugu za voz koji se penje uz pomoć zupčanika. 

Na putu za Bretton Woods, pošto smo imali vremena i vreme (bar u podnožju) je bilo lepo odlučili smo da se popnemo kolima na Mt. Wahington. Za Mt Washington kažu da ima najgoru mikro-klimu na svetu. Na samom vrhu je zabelezen najjači vetar ikada od preko 370km/h. Put je na nekim mestima jako uzan i bez ikakvih sigurnosnih ograda. Silazak je posebna priča, umesto lepog planinskog vazduha dominira miris sprženih kočnica. Put je u vlasništvu privatne korporacije, i penjane se plaća. Pošto platite, dobijete i nalepnicu, kao orden, da su se vaša kola popela na Mt Washington.

Kada smo se popeli na Mt Washington, vetar je duvao oko 70km/h i vrh je bio u oblacima. Kažu da je lepo videti taj vrh osunčan, ali mi te sreće nismo bili. Sve vreme našeg boravka u Bretton Woods/u bio je u oblacima. Kućica na vrhu (mala prodavnica suvenira) je vezana lancima za planinu da je vetar ne bi oduvao.

Na silasku smo stali na nekoliko mesta, da uživamo u pogledu, ali i da ohladimo kočnice.

Hotel je sam po sebi interesantan, pre svega zbog lepog položaja i istorije vezane za njega. Ali video je i bolje dane, i u ovo doba korone nije bio baš idealno mesto jer je prilično izolovan u Bretton Woods/u. Do rezervacije u restoranu hotela bilo je nemoguće doći, trenutno nemaju ni osoblja ni kapaciteta. Doći ćemo ponovo na White Mountains zbog divne prirode, ali ćemo potraziti neki drugi smeštaj.

Bele planine (White Mountains) se nalaze na severu lanca planina koji se proteže istočnom obalom Amerike (Appalachian range). Poznata planinarska staza (Appalachian Trail) povezuje te planine, i prolazi kroz White Mountains. Danas je to pravi raj za ljubitelje prirode. Ceo region je jako šumovit, sa pregršt rečica i potoka kao i divnih vodopada. Ima i dosta skijališta koje leti nude lepo planinarenje. Za avanturiste je u ponudi pregršt ekstremnih sportova. Ali što kažu Englezi, nije naša šolja čaja (not our cup of tea).

Jedna od atrakcija u New Hampshite-u i Vermont-u su pokriveni mostovi. Mnogi su i danas u upotrebi. Razlozi za njihovo postojanje su vrlo praktični, zima je teška sa puno snega i leda, i krov pomaže da se most duže očuva. 

Arethusa Vodopadi do kojih smo planinarili

Poslednje jutro, pre puta za Vermont, smo otišli u Franconia Notch State Park, i obišli Flume Gorge, laka stazica koja prolazi kroz uski kameniti kanjon reke Flume .  Ova staza je lepo uredjena i jako popularna – u doba korone je bila potrebna rezervacija!

U središtu Acadia Nacionalnog Parka uzdiže se Mount Cadilac. Kažu da je to prvo mesto u Americi koje svakog dana obasja sunce i da je sam izlazak fantastičan. Na žalost (i Jecino zadovoljstvo) nismo prisustvovali tom izlasku, jer su sva jutra bila oblačna i kišna. Istini za volju, svakog dana se posle takvog jutra pojavilo sunce i rasteralo oblake. Jednog jutra smo se popeli na vrh kolima, putem kroz park. U oktobru, kada lišće počne da menja boje, da bi se popeli kolima na vrh potrebna vam je rezervacija.

Sa vrha se lepo vide svi okolni zalivi, i ostrva, ali i mnogobrojna jezera koja su deo parka.

Pogled sa vrha na severoistok. U pozadini se vidi Bar Harbor.

Pogled na Cadilac Mtn sa druge strane zaliva (Schoodic Point) 

Pogled na najvece jezero u parku, Eagle Lake.

Acadia je prepuna lepo obeleženih planinarskih staza. Ali ono što čini ovaj park zaista specijalnim su ogromne vulkanske stene koje se spuštaju u more, četinarske šume koje su svuda oko vas (i nekako su vrfemenom izborile sa tim stenama), pelepa bistra jezera, i tu i tamo poneka mala peščana uvalica koja se zavukla u razudjenu obalu. Verovali ili ne, ljudi su se kupali iako temperatura vode teško da je prelazila 15C. Vetar stalno duva, pa su jedrilice na moru čest prizor.

Mora se reći da negde podseća i na naš Jadran, ali je klima na severu Mejna mnogo surovija. Kada smo poslednje veče upitali kelnericu kakva je temperatura zimi, ona je lakonski odgovorila:” Pa i ne bude toliko mnogo dana ispod nule”.  Jedini problem je što je ona mislila on 0F ili ~ -16C.

Ovaj lepi Gale je baš voleo da pozira!

Najveća peščana plaža (Sandy Beach) u parku je u pozadini

Planinarske staze su raznolike i lepo obeležene. Jednog dana smo obišli rt oko Sandy Beach-a (neke od fotografija mora su sa te šetnje), ali šetnja koja nas je propisno namučila i umorila,  je šetnja oko jezera “Jordan Pond”, i penjanje na uzvišenje “South Bubble”. Penjanje je pogotovo pri kraju bukvalno bilo “rock climbing”, ali je nagrada bio predivan pogled koji se pružao sa vrha. Mnoge staze ostale su za sledeći put…

Nastavili smo našu potragu za svetionicima, definitivno simbolom Mejna.

Jedan od njih, Bass Harbor,  se nalazi u samom parku i aktivan je od 1855 godine. Na putu za svetionik prošli smo kroz male turističke gradiće sa interesantnim imenima (Severoistok i Jugozapad – Northesat harbor i Southwest harbor). Turistički, jer deluje da su aktivni uglavnom leti, opslužujući brojne kampove za ljubitelje prirode. Na povratku, pošto smo izašli iz Southwest harbor, naišli smo na interesantan restoran (“Upper Deck”) sa prelepom terasom i pogledom na lokalnu marinu. Sta smo jeli, pa normalno sendviče sa jastogom. Bio je vikend, i štimung je upotpunila fantastična kantri pevačica. Pravo uživanje.

Cveće je fantastično kao i svuda u Mejnu u avgustu 

Drugi svetionik je na najistočnijoj tački kontinentalne SAD, u Quoddy Head State Park, istočno od malog mesta Lubec. Iz Lubeca vodi most na Campobello ostrvo, interesantno po tome sto je tamo bila letnja rezidencija predsednika Ruzvelta. Danas je tu medjunarodni nacionalni park jer je ostrvo u Kanadi (posle rata od 1812).  Most iz Lubeca je jedina veza tog ostrva sa kopnom, ali je i on bio zatvoren u ovo suludo doba korone tako da nismo mogli posetiti park. Sledeći put…

Marina na samom ušću reke u more je puna svakakvih čamaca, jahti, jedrenjaka… Na svim čamcima su ribarski štapovi, nekoliko brodica vas poziva da sa njima idete u ribolov na jastoge. Jastog je valjda u Mejnu kao ćevapi u Beogradu, svugde ima koliba (“lobster shacks”) koje služe čuvene “lobster rolls”. Lobster meso na zemički.

Južni deo obale Mejna ima puno dugačkih lepih peščanih plaža koje sežu duboko u okean. Plima i oseka zbog geografske širine (sever) su dosta veliki. Plićak podseca na ulcinjski, i u njemu se voda malo ugreje, ali je i dalje prilično hladna.

Slike su sa Goose Rocks Beach.

Obišli smo obalu od Yorka do Portlanda,. Pored plaža smo obišli I 3 svetionika. Svaki od tih svetionika ima interesantnu istoriju.

 Svetionik na Cape Elisabeth.  Više…

Portland svetionik.  Više…

Poslednje veče u Kennebunkportu proveli smo na jednoj velikoj plaži, posmatrajući lep zalazak sunca i jedrenjake koji su ulazili u luku.