Author: Zoran
Al’ se nekad dobro jelo (i pilo) BAŠ…
Za roštilj su zaduženi svetski eksperti! CVi priloženi 😂
E… da je ovako svaki dan…
Sestrice 😊
Baron nas je pocastvovao svojim prisustvom…
a i Dragana i Siniša…
Nije im trebala pomoć…
a i mi smo se druškali…
Zagajička Brda se nalaze na obodu Deliblatske Peščare, ka rumunskoj granici. Udaljena su oko 75km od Beograda. Mi smo išli putem za Belu Crkvu, i skrenuli ka Kajtasovu i Grebencu. U Grebencu smo parkirali, i onda stazom koju su prokrčili planinari Jelenka počeli penjanje. Otišli smo do samog vrha na 259 mnv koji je obeležen obeliskom. Neki kažu da je obelisk postavljen u vreme Marije Terezije, medjutim pouzdaniji izvori ga datiraju pred sam Prvi Svetski Rat.
Kada se popnete iz Grebenca, dodjete na vidikovac odakle se lepo vidi kanal Dunav-Tisa-Dunav, Dunav i Karpati u daljini. Pre nego sto počnete da se penjete, ako prodjete pored divlje deponije, znajte da ste na pravom putu. 🤬🤬🤬🤬🤬🤬
Kako idete od Vidikovca do Obeliska, pejzaži postaju sve nestvarniji! Iskusni planinari (Bilja i Mihajlo) kazu da je fantastično kada je sve pod snegom ili kada ozeleni. Nama je i sada izgledalo fantastično, a sivilo jos neprobudjene prirode remetili su pupoljci divljih zumbula, kukureka i žutog gorolista koji je endemska biljka specifična za ovaj deo Peščare.
Mislim da snimci i slike sve govore…
Gorolist!
Ravničarske lepotice odoljevaju izazovu ravnice …
Ravničarske lepotice su ipak stigle do vrha!
Dok smo odmarali (i nešto čalobrcnuli), pridružio nam se ovaj dasa!
Zaslužena riblja čorba kod Sneki (Kajtasovo). Smudj (lokalni, iz Karaša) i palačinke se ne vide, ali bilo je mesta za sve! 😋. Baš smo se lepo zagrejali, radje bi dremnuli, ali mora se kući! Sutra je radni dan (za neke) 😜
U Portorožu su nas opet dočekale mimoze (nema ih samo u Herceg Novom). Vreme je bilo prelepo, možda malo hladno, ali vedro! Ina nam se pridružila u četvrtak pošto je položila svoj ispit.
Uživali smo u pešačenju uz more i obilaženju okoline, posmatranju delfina koji su se igrali sa terase Bernardina.
U nedelju smo poveli Iću do Milana i nastavili ka Cervinia-i na skijanje. Nije nam palo na pamet da proverimo da li ima snega, selo se nalazi na dnu skijališta na 2050 mnv, a skija se do 3500 mnv. A svežeg snega nije bilo! U selu ga nije bilo uopšte, a po okolnim visovima je tu i tamo nešto ostalo. Staze su bile lepo uredjene, i pošto smo bili sredinom nedelje, prazne, tako da samo skijanje nije bilo loše.
Vratili smo se na vreme da proslavimo mamin 89.ti rodjendan!!!
O more…
Piran
Tartinijev trg u Piranu
Sunce zalazi iza Umaga, svaki zalazak je bio fantastičan..
Mora da je lepo posmatrati ga sa jedrilice…
Ili možda više volite Mone-a
Noću bude često i blizu nule, ali u toku dana je prelepo.
A u moru meduza na pretek…
Ina nam se pridružila da uživamo zajedno…
Bili smo i u Izoli!
Izola
Izmedju Portoroža i Pirana su lepo obeležene pesačke i biciklističke staze.
Hotel Bernardin – najkonfuzniji hotel na svetu, sobe su dole, a recepcija gore – sem toga hotel je odličan u svakom pogledu :-).
Njegovo Veličanstvo Materhotn!
Cervinia je u podnožju Materhorna. Snimak je napravljen sa 2050 mnv, vrh je na 4478 mnv, teško je poverovati da je visinska razlika skoro 2500m. Snimak je napravljen rano ujutro, sunce prvo obasja Materhorn.
Sa preko 3000 mnv, sve je pod vama.
Desno: Plateau Rosa je na 3500 mnv, i na samoj granici Italije i Švajcarske. Sa druge strane Materhorna je Zermat, ali je skijanje u Cervinia-i mnogo lepše jer ima više sunca.
Neki aviončić se igrao…
On vas svuda “nadmeno, arogantno” prati…
Sanja i Metodi iz Štipa vode Igloo restoran na stazi broj 7. Znamo se već nekoliko godina, i bili smo zabrinuti kako su pregrmeli ovu krizu. Prošla godina je bila izazovna, ali im ove ide fantastično. U to smo se sami uverili (nekoliko puta…)
U Beograd smo doleteli 17. februara i već sledeće nedelje obišli Ivanjicu i Trebinje da bi uručili SAMA (www.serbianama.org) donacije. U Trebinju smo obišli kasarnu gde smo davne 1980-1981 Goki i ja proveli godinu dana u vojsci, a onda i manastir Tvrdoš.
Zatim smo nastavili ka Boki i Herceg Novom gde uvek volimo da odemo. Festival mimoza je upravo prošao, ali su mimoze još uvek bile svuda oko nas. U Herceg Novom smo se prijatno iznenadili čistoćom, po tome se značajno razlikuje od svega što smo videli i u Crnoj Gori i u Srbiji. Na žalost, pogotovo u Igalu je dosta neplanski gradjeno, pa sve deluje vrlo haotično i nabacano.
Otišli smo i do Ulcinja, obišli groblje i Stari Grad, ali to je grad koji sve manje prepoznajemo.
Za povratak smo izabrali put preko Morinja, Nikšića, Žabljaka, prešli preko čuvenog mosta na DJurdjevića Tari, i onda se kod Prijepolja uključili na stari poznati put za Crnogorsko Primorje kojim smo toliko puta išli. Put do Prijepolja i od Zlatibora do Beograda je bio relativno pristojan, ali deo od Prijepolja do Zlatibora je u lošem stanju i jako opterećen. Sve u svemu kada smo stigli u Beograd, bili smo bas umorni. Sa usputnim stajanjima trebalo nam je oko 12 sati da predjemo tih nepuhih 600km.
Kasarna kao takva više ne postoji. U zgradama je smešten univerzitet i više drugih ustanova, a ispred je ogroman parking. Jedino se pogled na Leotar nije promenio.
Nekoliko kilometara od Trebinja, kada se podje uzvodno uz Trebišnjicu nalazi se manastir Tvrdoš iz 15. veka. Manastir je poznat po vinariji, ali i po tome što se tu zamonašio Sveti Vasilije Ostroški (nekada nazvan Ostroški i Tvrdoški) . Zbog toga smo i odlučili da na povratku obidjemo i manastir Ostrog.
Iz Trebinja smo krenuli ka Herceg Novom. Dočekala nas je prelepa Boka, i mimoze! Festival je prošao, ali su one još uvek cvetale. Lovćen je bio pod snegom.
Samo sto smo izašli da prošetamo, sreli smo Snežanu i Lazara, mali svet!
Pogled na Perast sa trajekta Lepetane-Kamenari
Odseli smo u Igalu jer je Hotel Perla zatvoren. Igalo posebno a i Herceg Novi su zaista previše (neplanski) izgradjeni…Bar je takav naš utisak, bilo je teško kretati se u februaru, možemo misliti kako to izgleda na leto.
Ali obala i more je i dalje prelepo…
U Ulcinj smo došli pre svega da obidjemo baba Njakin i djed Perov grob. Ulcinj se toliko menja tako da nije baš lako snaći se, pogotovo što sam ja poslednji put bio u Ulcinju 2015. godine. Uz pomoć dobronamernih lokalaca našli smo groblje i djedovu i strika Nikovu grobnicu. Nalazi se na starom groblju koje je podeljeno na 3 dela, pravoslavni, katolički i muslimanski.
Posle obilaska groblja prošetali smo do Starog Grada i zatim se vratili u Herceg Novi gde su nas Snežana i Lazar izveli na večeru u Zeleniki.
Strikova i Djedova grobnica. U pozadini se vidi kapela na katoličkom delu groblja. A sa desne strane (gledajući iz ove perspektive) je pravoslavna kapelica i 3 velika lepa čempresa.
Pogled uz glavnu ulicu od zgrade opštine. Plac sa kućom je bio negde na desnoj strani, ali ja to nisam mogao da prepoznam.
Stari Grad je lepo sredjen…
Našli smo i mesto da predahnemo, ali taj rt u pozadini bez hotela Jadran
Stara razglednica Ulcinja sa hotelom Jadran. To je bila izmedju dva rata rezidencija kralja Aleksandra, a posle rata hotel. Oštećen je u zamljotresu 1979. godine i srušen. Taj rt više nikada neće biti isti…
Šta reći…
Pristan je kao mravinjak. Sve je jasno kada se uporedi sa razglednicom iz sedamdesetih…
Pogled ka hotelu Albatros i Velikoj Plaži…Tu je još uvek ostala borova šuma.
I pogled ka Valdanosu, tu je već dosta više izgradjeno.
Rešili smo da se vratimo preko Nikšića kako bi obišli Manastir Ostrog. Put nas je vodio do Morinja i zatim preko neverovatnog crnogorsko hercegovačkog krša do Nikšića. Ali pogledi na Boku su bili nestvarni…
Morinj
Manastir je smešten visoko na okomitoj litici i iz doline se vidi samo kao mala bela tačka. Put do Manastira je krivudav i opasan, ali bar nije bilo gužve. Ako postoji jedna dobra stvar sa pandemijom korone, to je da nema mnogo turista čak i na veoma popularnim mestima. Obišli smo mošti svetog Vasilija Ostroškog (i Tvrdoškog) i popeli se do gornje crkve bez ikakvog čekanja.
Ovde smo već blizu manastira…
Na Žabljaku smo stali da ručamo. Iako je sredina zimske sezone, turista nije bilo mnogo. Prava šteta jer je snega bilo dovoljno. Put nas je posle Žabljaka vodio preko čuvenog mosta na Djurdjevića Tari, izgradjenog po projektu inženjera Mijata Trojanovića 1940 godine, pred sam rat. Dugo je bio (možda još uvek jeste) most sa najdužim rasponom u Evropi od svih mostova napravljenih od armiranog betona.
Prilaz Žabljaku
Ozbiljno uredjena država, krave prelaze tačno gde je označeno…
A tu su bile i kozice…
…i ovčice…
Prelepi most!
Reka Tara
Mart nam je pun rodjendana… U jednom danu čak 3: Dedin, Jecin i Biljin
Mamu smo mogli videti i razgovarati sa njom samo preko ograde. Dom su otvorili tek u maju kada smo se mi već vratili… Srećom, ima dobro društvo, a tu se našla i jedna maca!
Lepa staza vodi iz podnožja do vrha, i uz nju su table sa stihovima iz Djačkog rastanka…
Sa Biljom i Mihajlom i društvom iz Jelenka…
Manastirska tvrdjava je dobrim delom obnovljena, najviša kula je kula despota Stefana Lazarevića, ktitora Manastira.
Stari Wembley!!!
Seka i Mrdjko su nas poveli iz Detroita u obilazak ovog lepog kraja. Prvog dana smo obišli gradice na istočnoj obali Traverse zaliva (Grand Traverse Bay). Drugog dana smo obilazili Sleeping Bear nacionalni park, i planinarili po peščanim dunama. Slike sve govore! Poslednji dan smo posvetili obilasku malog poluostrva Mission u sredini zaliva, i poseti nekim od bezbroj vinarija i farmi lavande.
Taj kraj kao da nije dotakla globalizacija i komercijalizacija. Traverse je poslednje mesto gde se mogu videti lanci hotela i restorana, sva ostala mesta izgledaju verovatno kao što su izgledala i pre 20-30 godina, što svemu daje posebnu čar i lepotu.
Teror dronom je počeo odmah u Petoskey
Počelo je naivno i veselo. Obilazili smo park, šetali po dunama… Jedino je Nibbler sumnjala da se nešto kuva… Na žalost ona nije mogla sa nama na hike…
Avantura je trajala oko 4 sata, neki medju nama su bili sigurni da smo prešli mnogo više. A lepo piše 3.5mi. 😓
Svaki početak je težak, ovde je veliki uspon, ali ako je to sve, ništa strašno!
Umalo dušu nisu ispustili dok su stigli do jezera. A treba se i vratiti…
“Kupanje” je prijalo, makar i na kratko…
Povratak je trajao… Koliko su zaostali verovatno da bi i dobar dvogled bio nedovoljan da se prepoznaju (slika levo).
Blizu kraja, ostala je još samo nizbrdica…
Živeli!!!
Farma lavande…verujte na reč!!!
U iščekivanju ručka…
I pošto su dobro čalobrcnuli svi su veseli 😂
Danas završavamo našu 17-dnevnu ekskurziju na Islandu. Napravili smo pun krug oko ovog severnog ostrva. Ukupno preko 4500km, što asfaltom što po bespuću. Subaru koji smo rentirali je sve to lepo izdržao. A i Zoran koji je sve to vozio.
Kakvi su nam utisci?
U muzeju vulkana na Novom Zealandu sam pročitala “da ljudska civilizacija postoji samo zahvaljujući dobronamernosti geoseizmičkih sila”
Čini nam se da to nigde nije očiglednije nego na Islandu. Ovde smo mogli da vidimo kako zemlja nastaje i nestaje u erupcijama vulkana prolazeći kroz nepreglednu lavu, ponekad još toplu od skorašnjih erupcija, drugu par hiljada godina staru koju već savladjuje mahovina, uporno poljsko cveće i trava. Onda dolaze glečeri koji to polako bruše, reke sa moćnim vodopadima koje nastavljaju da formiraju fjordove, litice, jezera. Te geološke sile su Islandu podarile jeftinu i ekološki čistu hidro i geotermalnu energiju koja se pametno koristi.
U takvom okruzenju žive Islandjani, izdržljiv i uporan narod koji drži do sebe i pomalo se drži za sebe. Iako im je zimi skoro 6 meseci mrak, a leta su kratka, i za naša očekivanja hladna, Islandjani su medju najsrećnijim narodima na svetu. Veruju svojoj državi i sa malo onoga što imaju pokušavaju mnogo da naprave.
Imaju predivne konje koje smo vidjali kako slobodno pasu svuda po Islandu. Njihovi konji su veoma traženi u svetu. Takodje imaju i ovce koje su potpuno slobodne i koje smo vidjali na najverovatnijim liticama kako pasu, uglavnom u grupama od po tri (mama i dva jagnjeta). Okosnica islandskog turizma su farmeri. I mi smo par puta odseli u kućama za goste pri farmama. Tu smo imali prilike da malo bolje upoznamo lokalce i njihovu kulturu.
Za kraj nam samo ostaje da odlučimo sta je na nas ostavilo najveci utisak.
Planinarenje po Landmannalaugar-u, Goddafoss, Gullfoss ili Seljandofoss, ili neki drugi od bezbrojnih vodopada, konji i ovce po livadama, jurnjava za kitovima, ili druženje sa fokama u laguni glečera?
Ako su slike vrednije od hiljadu reči, pogledajte slike pa nam pomozite da izaberemo najlepši momenat sa Islanda.
Pozdrav do sledećeg puta!
Video kompilacija
U Rejkjavik smo stigli oko podne 18.jula. Ceo grad, od oko 130 hiljada stanovnika (gradsko jezgro), nalazio se u nekoj izmaglici. Mi smo mislili da je to zato što je oblačno ali nam danas jedna islandjanka reče da je to dim iz trenutno aktivnog vulkana (nova pukotina blizu Mount Fagradalsfjall) koji se nalazi nedaleko odavde a koji smo posetili na samom početku našeg puta.
Dopalo nam se šarenilo boja i kreativnih murala koje nas je zateklo u glavnom gradu Islanda a kojim očigledno pokušavaju da osveže sivilo severnog mora i učine duge noći podnošljivijim.
Puno se gradi, dizalice su svuda. Zgrade deluju moderno, sa puno stakla (doduše trostrukog!). Rejkjavik je počeo kao ribarsko naselje pre 100-nak godina i nema neku arhitekturu. Na Islandu, a posebno u Rejkjaviku je jako puno Poljaka koji rade sve poslove od turizma preko gradjevinarstva. U gradu ima i prilično turista. Uglavnom Amera.
Što zbog nestašice radne snage, što zato što su islandjani praktičan narod, nema neka velike podele poslova. Svi rade sve. I to nam se dopalo. Mislimo da je pozitivno sa mnogo strana. Čak i u velkim hotelima radnik sa recepcije će takodje raditi i u baru i u spa i na služenju doručka.
Ovde smo odseli u Rejkjavik Residence kompleksu. Koncept je opet neobičan. Ni ovo nije klasičan hotel. To su ustvari novi moderni apartmani koji se nalaze u originalnim kućama koje su potpuno renovirane i na čiju istoriju podsećaju crno bele fotografije iz života porodica koje su tu živele početkom 19. veka. Večerali smo u jednom starom tradicionalnom Islandskom restoranu.
Sutradan smo otišli na jos jedno od mnogobrojnih PCR testiranja. Za čudo, opet smo negativni.
Ostatak dana smo proveli u šetnji gradom. Čak se i sunce probilo kroz vulkansku maglu i bilo je veoma prijatno.
