Naš put vozom (kiwi rail) kroz Južne Alpe prema Graymouth-u je bio prava avantura “zahvaljujući” ciklonu koji ovih dana prolazi ovuda. Dok je u Christchurchu bilo vedro i toplo čim smo prešli Južne Alpe (tako se zove planinski venac na zapadnoj strani Južnog ostrva prema Tasmanijskom moru), zatekla nas je kiša i vetar (to ovde zovu efekat Južnih Alpa jer štite istočni deo ostrva od vetra i kiše). To je i dobro i lose. Zapadna strana dobija 5 puta vise kiše od istočne i sredine ostrva (McKenzie oblast) i to se vidi po vegetaciji.
Samo putovanje vozom kroz nepristupačne planine i preko krivudavih reka – braided rivers, reke pletenice, ime su dobile po tome kako se razdvajaju oko peščanih nasipa. Ima ih još samo na Aljasci i u Kanadi, gde su ih oformili glečeri. Samo putovanje je trajalo oko 4 sata i bilo je zaista impresivno sa fantastičnim vidicima dok smo slušali pricu o istoriji i naseljavanju tog dela Novog Zelanda.
Hokitika
Iz Graymouth-a smo autobusom skoknuli do Hokitike, gradić 30-tak minuta udaljenog od stanice voza. Sada već uspavan gradić, Hokitika je nastala u vreme zlatne groznice, koja se ovde dogodila pre zlatne groznice u Californiji -1849.
Kažu da imaju jednu od najčistijih ruda zlata na svetu, i dan danas je moguće naići na parčence čistog zlata šetajući obalom. Rekoše nam da je pre par nedelja neko našao kamenčić vredan 30-tak hiljada dolara (NZ$, ali ne pravi razliku ako je istina 🤗). Srećni pronalazač donese pronadjeno zlato u lokalnu zlataru gde ga izmere na starinskoj vagi sa metalnim tegićima. I pronalazač biva isplaćen u kešu.
U toj istoj zlatari imala sam priliku da u ruci držim grumen čistog zlata težak 261 gram. Lep osećaj. 🤗
U Hokitiki, je vreme bilo lose i more (Tasman see) je bilo veoma uzburkano sa talasima od par metara. Mislila sam da će me vetar oduvati sa obale.
Još jedna interesantna crtica sa tog puta je da smo u lokalnoj knjižari kupili knjigu u koju su nam lupili pečat da je kupljena baš u Hokitiki. Knjiga se zove The Luminaries, i napisala je Eleanor Catton. Tematika je zlatna groznica u Hokitiki. Zašto je to važno?
Knjiga je dobila sjajne kritike i po njoj BBC pravi seriju koja će kažu po popularnosti nadmašiti Lord of the rings i Hobbit.
Zbog te mogućnosti i tog pečata mi ćemo da vučemo knjigu od 1000 strana preko pola sveta umesto da smo je narućili na Amazonu?!
Kiwis su inače vrlo ponosni na to što su Hobbit i Lord of the rings snimani na Novom Zelandu.
Sve bi ovo bilo interesantno da mi nismo planirali da se istog popodneva avionom vratimo za Christchurch, gde su nam ostale stvari i auto. Zbog već pomenutog ciklona i nevremena, već smo sebe videli u nekom autobusu kako se klackamo do ponoći. Ali i tu su nas, sada već “naši” kiwi-ji iznenadili. Po tom silnom vetru i kiši, relativno mali avion je i sleteo i poleteo na vreme. Dali smo pilotu 👍👍
I stvarno čim je prešao Alpe bilo je vedro i mirno. Interesantno je da u Hokitiki na aerodromu nije bilo ni tipičnih bezbednosnih provera (security checks). A i da smo na aerodrom u Hokitiki došli vrlo jednostavno – peške.
Pošto smo se vratili u Chrstchurch, prošetali smo gradom koji je jako oštećen u dva katastrofalna zemljtresa 2010 i 2011 godine. Tragovi se vide svuda, mnogo zgrada, uključujući i katedralu, su još uvek u ruševinama. Ali grad se polako obnavlja, o čemu govori i natpis na lokalnom centru za umetnost (arts center) – Sve će biti u redu (Everything is going to be alright).
Da proslavimo dobar završetak avanture, posle kraće šetnje Christchurch-om, večerali smo u restoranu “27 steps” u preslatkoj New Regents ulici kojom prolazi tramvaj.
