Iz Christchurch-a (skraćujem u Chch u nastavku teksta, naučila od Jece B, lokalci su čudo 👏) smo krenuli ka jezeru Tekapo i Aoraki/Mt Cook nacionalnom parku u kome se nalazi najviši vrh Novog Zelanda, Mt. Cook, visok oko 3740m.
Dok je Zoran vozio (levom stranom!) ja sam uživala u nestvarnim predelima, ovcama i kravama kojih ima svuda na moju veliku radost.
Ove godine je ovde velika suša. A i inače, zahvaljujući Južnim Alpima ovi predeli dobijaju malo vode. Dok je na zapadnoj obali kiša česta, na istočnoj obali i u sredini ostrva je vrlo retka. Mislim da sam to već negde napisala, zapadna obala dobija oko 5 litara/m2 godišnje, istočna manje od 1litra/m2.
Oko podne smo stigli na jezero Tekapo. Tekapo nastaje od vode sa glečera i ima interesantno tirkiznu boju, rezultat spiranja kamena koje glečer kruni na svom putu. Istu takvu boju ima i jezero Louis (Lake Louise) u Kanadi što smo videli pre par godina.
Uprkos trenutno nestabilnom vremenu na Južnom ostrvu, imali smo sreće da je dan bio divan i pogled fantastičan te smo mogli obići planinske vence oko Mt. Cook-a sa glečerima i jezerima avionom. Ubrzo po dolasku na jezero Tekapo, ukrcali smo se u mali avion (4 putnika + pilot) da bi videli Mt. Cook i okolinu iz vazduha.
Zoki je bio presrećan jer je bio izabran da bude kopilot! Dobio je i sertificat od pilota po uspešnom sletanju. 🤣 Kao kopilotu, dužnost mu je bila da ne dira dugmiće!!! 🙀
Iz aviona smo dobili odličnu sliku jezera, planina i okoline. Na slikama se može videti da su glečeri prekriveni žućkastom prašinom, pilot nam je rekao da je to rezultat nedavnih australijskih požara (australian bush fires).
Posle smo otišli do obližnje observatorije Canterbury univerziteta na ručak. Pogled je i odatle bio fantastičan. Na Zokijevu žalost nije bilo wi-fi (interneta) pa je morao da se posveti uživanju u planinama. 🤣
Taman pred večeru smo stigli u hotel koji se nalazi u nacionalnom parku. Osim kampovanja to je jedini smeštaj ovde.
Ove godine je ovde velika suša. A i inače, zahvaljujući Južnim Alpima ovi predeli dobijaju malo vode. Dok je na zapadnoj obali kiša česta, na istočnoj obali i u sredini ostrva je vrlo retka. Mislim da sam to već negde napisala, zapadna obala dobija oko 5 litara/m2 godišnje, istočna manje od 1litra/m2.
Oko podne smo stigli na jezero Tekapo. Tekapo nastaje od vode sa glečera i ima interesantno tirkiznu boju, rezultat spiranja kamena koje glečer kruni na svom putu. Istu takvu boju ima i jezero Louis (Lake Louise) u Kanadi što smo videli pre par godina.
Uprkos trenutno nestabilnom vremenu na Južnom ostrvu, imali smo sreće da je dan bio divan i pogled fantastičan te smo mogli obići planinske vence oko Mt. Cook-a sa glečerima i jezerima avionom. Ubrzo po dolasku na jezero Tekapo, ukrcali smo se u mali avion (4 putnika + pilot) da bi videli Mt. Cook i okolinu iz vazduha.
Zoki je bio presrećan jer je bio izabran da bude kopilot! Dobio je i sertificat od pilota po uspešnom sletanju. 🤣 Kao kopilotu, dužnost mu je bila da ne dira dugmiće!!! 🙀
Iz aviona smo dobili odličnu sliku jezera, planina i okoline. Na slikama se može videti da su glečeri prekriveni žućkastom prašinom, pilot nam je rekao da je to rezultat nedavnih australijskih požara (australian bush fires).
Posle smo otišli do obližnje observatorije Canterbury univerziteta na ručak. Pogled je i odatle bio fantastičan. Na Zokijevu žalost nije bilo wi-fi (interneta) pa je morao da se posveti uživanju u planinama. 🤣
Taman pred večeru smo stigli u hotel koji se nalazi u nacionalnom parku. Osim kampovanja to je jedini smeštaj ovde.
Mt Cook, sa jezerom Pukaki u pozadini
Mt Cook
Tasman glečer
Hooker i Mueller glečerska jezera / jezera u koja se glečeri tope
Iznad jezera Tekapo
